Mali vinski raj
Jedino mesto za koje mogu da kažem da predstavlja mali vinski raj, po mom mišljenju, jeste Rujevica.
Poslednjih mesec dana je bilo baš ludo za mene. Jedva sam čekao da odem u Kragujevac, jer sam znao šta me čeka tamo. Jedan dan samo za vinski svet i vino. Pardon, htedoh reći mnogo vina.
Bio sam mnogo nestrpljiv tih dana, pred polazak. Nije me držalo mesto, morao sam nekako da pregrmim te dane. Razmišljao sam o stvarima koje su mi se desile u prethodnih mesec dana. Bio mi je potreban jedan dobar reset, od svega, od obaveza, od ljudi, od tih loših stvari koje su se desile. Nisam znao da li bi se osećao bolje, da sam ostao taj vikend u Novom Sadu.
Jutro tog aprilskog dana, krenuli smo put Šumadije, put Kragujevca. Celodnevni događaj, vinski događaj o kome se priča cele godine. Stigli smo taman na otvaranje festivala, a ja sam jurnuo da se javim našim domaćinima iz Rujevice. Nasmejanih lica, oni su čekali iza svog stola, sa već pripremljenim arsenalom tog malog vinskog raja. Bilo je divno videti ih, zaista. Setiti se onog što smo probali, degustirali prošle godine. Vina su bila spremna za nove izazove, za nove ljubitelje vina koji su tek počeli da se okupljaju.
Radionice, jedna za drugom, degustacije novih/starih vina… Totalno uživanje u svim tim novim vinima, novim etiketama. Znam, teško je. Ali šta da se radi, takav je posao.
Njihova vina nisam probao na festivalu. Nisam. Hteo sam na miru da uživam i degustiram. Hteo sam da osetim tu magiju ponovo. Onomad sam probao Kaberne Sovinjon koji je na mene ostavio upečatljiv dojam. Sećam se, kao da je juče bilo. I tada sam želeo da ga probam, ali…
Novo jutro.
Spremni smo za odlazak iz hotela. Sedamo u auto i krećemo put Rujevice. Nije daleko. Nekoliko kilometara od Kragujevca. Put Drače.
Ovaj put “naš” mali vinski raj pronašli smo iz prve. Nismo zalutali, kao prošle godine. Ipak, navigacija je čudo. Stigli smo.
Auto je parkiran na suncu, ali nismo marili. To je to. Tu smo. Naš drugar Dušan nas je dočekao ispred, bio je tu od sinoć.
Došli smo do terase na kojoj je on sedeo, sa pogledom prema prirodi. Vruća pita je bila poslužena a vino sipano u dekanter. Naša draga domaćica Marija je spremila mali šumadijski doručak. Već sam se osećao bolje, bio sam mirniji jer nije bilo gužve. Prepustio sam se Rujevici, prepustio sam se društvu i dobrom vinu…
Tu je bio početak. Početak odmora. Naši dragi domaćini su nam učinili boravak nezaboravnim, ukazujući na lepote Rujevice. Lepote koja može da umiri nemirno srce i ludu glavu. Zaista. Preko potreban mir i tišinu našao sam ovde. Uz čašu vina, dobro društvo i cvrkut ptica.
Kada vam gradsku galamu i ludilo zameni mir i tišina prirode, Rujevice, to postaje iskustvo koje se za života pamti. Ceo dan smo proveli u društvu domaćina, uživajući u svakom zalogaju hrane i vina iz tog malog raja. Pričajući priče, sećajući se prošlogodišnjeg festivala, festivala na kom smo se i prvi put upoznali. Mi i Rujevica. Mali vinski raj.
Moram reći da sam čak i previše uživao u vinima ovog malog raja. Moja očekivanja su bila nadmašena. Vino koje me je oborilo sa nogu. Vino koje mi je vratilo osmeh na lice. Možda će vam ovo zvučati ludo, ali ono je činilo jedan savršen spoj sa celim mestom, sa Rujevicom. Bilo je potpuno opijajuće, u svakom pogledu. Mirisne note vina, uparene sa prirodom, zalaskom sunca, nose posebno mesto u mom srcu.
Moram da spomenem taj Kaberne. Onomad je imao neku draž, uspeo je da me veže za sebe. I onda i sada. Neraskidiva veza.
U noć sam otišao punog srca. Spreman za počinak. Misli nisu lutale, bile su ukroćene, bar tu jednu noć. Udoban krevet, i još udobniji jastuk. Sad glava može da se odmori, konačno.
Spavao sa kao beba. Mislim da sam ostao u istom položaju kao i kad sam legao u krevet. Nisam osećao nikakav pritisak, nikakvu brigu. Ništa mi nije falilo. Bio sam iznenađen efektom koji je ostavila provedena noć u Rujevici. Ali nije samo noć imala takav efekat. Ceo dan proveden ovde učini svoje. Zaista.
Izašao sam napolje, sunce je sijalo. Kako dobar osećaj. Dočekala su me vesela lica Rujevice. Pili su kafu, čekali su da im se pridružimo. Prvi put mi je neko rekao da zaista dobro izgledam posle takvog dana. Sveže. Naspavano. Napunjenih baterija. I zaista sam se tako osećao. Nije moglo ništa to da pokvari, pa čak ni pomisao da treba da idem dalje, u neke nove vinske avanture.
Doručak nije doručak, ako se ne popije i čaša vina. Ovaj put belog. Njihova Tamjanika je imala zaista čudan uticaj na mene. To jutro su mi i čula bila malo aktivna. Nikad nisam probao ovakvu Tamjaniku. Zaista. Jedno pravo osveženje u čaši.
Bilo mi je teško da odem, da krenem put mog Novog Sada. Taj jedan dan proveden ovde ima takav efekat kao mesec dana neke terapije. Srce puno, glava smirena, misli ukroćene. Za mene sasvim dovoljno da krenem u nove izazove…
Na moju sreću, na put nisam otišao praznih ruku. Našla se tu po koja boca Kabernea, Prokupca i Tamjanike. Treba mi, da se podsetim opet, i vina, i Rujevice, i dobrog društva, i da mi srce opet malo zaigra…
Do sledećeg susreta…
P.S. Malo fotografija da dočara tekst…
