Priča 1: SMS poruka
Bilo je to jedno davno leto, u vreme kada je Petar radio u kompaniji koja je brojala oko stotinak ljudi. Došao je tu po preporuci drugara koji je tu radio, na poziciju koja je trebala da mu otvori prozor u jedan novi svet.
Uvek je želeo da radi u vinskom svetu, ali nažalost nije imao dovoljno znanja i sreće. Falilo je uvek malo da dobije posao koji je oduvek želeo. Međutim, morao je da potraži sreću u drugom gradu i tad se sve promenilo.
Kompanija, kao i svaka u gradu gde je živeo, imala je podeljene kancelarije po “kategorijama”. Kancelarija gde je radio bila je u glavnoj zgradi, mada to nije bilo toliko bitno za njega. Počinje svoj život iz početka, bilo mu je svejedno gde će da sedi i sa kim će da radi.
Svaki dan je upoznavao nove kolege i koleginice koju su tu radile, pokušavao je “pohvata” sve detalje i informacije koje su do njega dolazile.
Dan za danom, nedelja za nedeljom su prolazile, a Petar je učio svoj zanat. Nije bio preterano oduševljen finansijskom situacijom u kompaniji, ali ekipa koju je upoznao bila je dovoljna da “preživi” svaki novi dan koji je dolazio.
U jednoj od tih kancelarija radila je ona. Jelena. Devojka kratke crne kose i zelenih očiju. Sedela je sa još dve koleginice u kancelariji koja je bila označena sa “Marketing”. Kao i svaka kancelarija i ova je imala svoja pravila. Nisi smeo dugo da se zadržavaš unutra, jer su stalno bili u nekoj frci sa poslom i vremenom.
Petar je znao da mu tu nije mesto pa se nije ni trudio da previše zabada nos u tu kancelariju. Viđao ih je na hodniku, s vremena na vreme. Pili su kafu, i po malo očijukali o svakodnevnici koja ih je okruživala.
Kroz svoje redovne aktivnosti koje je imao mimo posla, njegov život nije bio dosadan. Bavio se sportom te je deo njegog vremena odlazio i na svakodnevne sportske aktivnosti. Voleo je da izlazi, svaki dan. Posao i izlasci mu nisi bili problem, sve je stizao da uradi.
Vino je bilo njegov hobi. Voleo je da degustira i da istražuje vinski svet. Njegova omiljena sorta bila je Kaberne. Nije bio stručnjak za vino, ali je nešto naučio od drugara koji je bio somelijer na nekom prekookeanskom brodu. Želeo je da bude deo tog vinskog sveta, ali posao je bio prioritet. Morali su da se plate računi.
Kroz aktivnosti koje je kompanija organizovala s vremena na vreme, druženje sa kolegama i koleginicama je bilo redovnije. Jelena se nije izdvajala iz tog društva, uvek je bila sa osmehom i spremna za neko zezanje. Znao je Petar da je imala momka dugo i nije pokušavao da ide korak više sa njom. Jednostavno, sviđala mu se ali nije hteo da ugrozi njenu vezu niti odnos koji je izgradio sa njom.
Imao je vezu sa devojkom iz susednog grada koja je išla u pogrešnom smeru. Znao je da će biti uskoro završena i nije se trudio da nađe rešenje. Jednostavno, čekao je da se ugasi vatra u njemu. Zvala se Milana i bila je godinu dana starija od njega, kao i Jelena.
U vreme kada internet i pametni telefoni nisu bili toliko zastupljeni komunikacija je bila u vidu poziva i sms poruke. Petar je imao jedan od onih telefona na preklop, mali Samsung koji je mogao da stane bez problema u bilo koji džep.
Milana je stalno slala poruke dok je bio na poslu i to ga je baš nerviralo, nije mogao da se izbori sa njom. Insistirala je na tome da nastave “vezu” u kojoj on nije više video sebe. Bilo je gotovo. Emocija koju je imao nestala je. Isparila. Nije želeo sebi to da prizna, ali… Nije mogao više.
Raskinuli su. Vikend je došao i on je morao da da sebi malo oduška. Društvo i kafana su bili jedina opcija za vikend. Nije želeo ništa više od toga. Nedelju je odmarao, i od prethodne noći i od prethodnih dana.
Te nedelje, skupio je malo hrabrosti i odlučio da okuša svoju sreću, poslao je poruku Jeleni. Znao je da nema šta više da izgubi.
“Hej, kako si? Bila je duga i blesava nedelja. Mislio sam na tebe, motala si mi se po mislima.” Napisao je. Imao je teoriju o porukama – ako ona ne odustane od komunikacije posle 3 „dobre i jake“ poruke, onda ona vredi svakog budućeg truda. Držao se toga, valjda je naučio nešto za svojih 20-ak godina.
“Hej, evo baš došla kući, otvorila bocu Kabernea i uživam. Drago mi je da misliš na mene. Mislila sam i ja na tebe.”
Iznenadio se njenim odgovorom. Nastavio je sa porukama, jedna za drugom. Znao je da voli crvena vina, kao i on. To je bila njegova karta, džoker.
Posle razmenjenih desetak poruka otišao je da spava. Bio je srećan. Imao je o čemu da razmišlja, da „sanja“.
Radovao se dolasku na posao. Hteo je da porani malo i da je dočeka u holu zgrade gde je pio svoju prvu kafu. Jelena je došla, prošla pored njega, osmehnula se, bez reči i otišla u svoju kancelariju.
Nije mu bilo jasno šta se desilo. “Zašto nije ništa rekla”, pomislio je. Onako zbunjen, završio je svoju jutarnju kafu i otišao u svoj radni kutak, da započne dan.
Dopisivali su se narednih par dana, ali je i dalje bio zbunjen. “Neka, bolje je tako”, razmišljao je naglas. Sedeo je u svojoj kancelariji a kolega ga je samo pogledao. Nije mu bilo jasno o čemu se radi.
Došao je vikend, morao je da ide na svadbu. Morao je da se “pojavi” jer je obećao. Sati su prolazili, a on je mislio na nju.
“Hej, došla sam sad kući iz grada. Otvorila sam bocu Kabernea. Dođi!”, zasijao je njegov telefon. Poruka od Jelene.
Osmeh na njegovom licu nije mogao da se sakrije. Seo je u auto i krenuo ka gradu, ka njoj.
Nije mu dugo trebalo da dođe do nje. Bio je uzbuđen. Kako se približavao kraju gde je ona živela, tako je srce lupalo sve jače i jače. Ušao je u njenu zgradu, došao do stana i pokucao na vrata.
Imao je šta da vidi. Bila je u crvenoj haljini na bretele, držala je čašu crvenog vina.
Samo je izustio: “Mmmm, ćao!” Oči su mu se sijale. Laganim korakom ušao je u stan i zatvorio vrata iza sebe.
Skinuo je svoj svadbarski sako i seo pored nje. Čekala ga je čaša vina.
Čaša je bila velika, kao stvorena za to crveno vino. Tamno crvena boja i miris koji je dopirao iz nje. I vino je opijalo na prvi „pogled“. Uspela je da pogodi Kaberne, od njegove omiljene vinarije.
Uzeo je čašu u ruku, provrtio je malo vino (video je kako to drugi rade), pomirisao čašu i otpio gutljaj vina.
“I šta si ono pisao u poruci?”, upita ona.
“Znaš, nisam mislio da ćeš me zvati, pa…”, izustio je onako zbunjeno. “Ali kad je stigla tvoja poruka, srce je htelo da mi iskoči iz grudi”, rekao je tiho.
“Ne brini, ne ujedam.”, nasmeja se ona.
Nisu puno pričali, bilo je dovoljno da je pogleda u oči i već je znao da je to to. Ostavio je čašu na sto i krenuo da je ljubi. Usne crvene i meke. Prepustila mu se potpuno.
Uzela ga je za ruku i odvela do kreveta. “Želim te.”, izusti Petar. “Polako. Tu sam.”, reče Jelena.
…
Pili su još malo tog crvenog vina. Znala je da odabere pravi Kaberne. Razumela se u vino, pa je bilo lako prepusititi se i uživati. “Znaš, znala sam da voliš crvena vina kao i ja. Jednostavno, moj tip momka”, reče Jelena. Petar je samo klimnuo glavom.
Bila je to prva noć koju je proveo kod nje. Nikad je nije zaboravio.
Uvek, kad pije Kaberne, seti se te noći, seti se Jelene.
Ostavila je trag, sa svakim gutljajem tog crvenog vina.
