Sve te zaključane ljubavi…
Jedna fotografija jedna priča. Priča o “zaključanim” ljubavima.
Prva ovakva priča se pojavila u Vrnjačkoj banji. Priča o učiteljici Nadi i srpskom oficiru Relji. Ljubav o kojoj su svi pričali, ljubav o kojoj su svi maštali. Zbog Prvog svetskog rata koji je zadesio zemlju i užase koje je rat doneo sa sobom, Relja odlazi u Grčku na ratište, kao oficir kraljevske vojske. Rat mu nije doneo samo tugu, stvorio mu je drugu sudbinu. Sudbinu u kojoj nije bilo Nade. Ljubav koja je cvetala, sada je ugašena. Odlučuje da ostavi Nadu i raskida zaruke sa njom. Tužna sudbina snašla je Nadu. Slomljena, čekala je i nadala se povratku svog dragog vojnika, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Od tuge gubi svaku borbu sa životom i odlazi, umire.
Mesto na kom su se sastajali, Nada i Relja, bio je most u Vrnjačkoj banji. Most koji danas krase brojni katanci, sa imenima osoba. Most na kome je ljubav cvetala, postao je mesto na kom danas zaljubljeni parovi “zaključavaju” svoju ljubav, nadajući se da će večno da traje. Tako mesto nalazi se i na samoj Petrovaradinskoj tvrđavi, pored čuvenog sata. Naravno, primetićete ih i na mostu koji vodi do same tvrđave. Delove sa katancima, na kojima se nalaze sve te zamišljene želje, sve te zaključane ljubavi.
Sve te zaključane ljubavi…
Ovi katanci su uspomena na jednu veliku ljubav koja se nažalost neslavno završila. Ali svaka uspomena budi neka sećanja, u nama samima. Ovakva sećanja su probudila i inspirisala jednu našu poznatu pesnikinju, da napiše jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama “Molitva za ljubav”.
Ovim činom je sačuvala legendu od zaborava i dala nam deo svojih osećanja…
Molitva za ljubav
Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja: sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jučerašnjeg dana nestalni pram.
Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
škrinju, načini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli sreću za se –
sve dosadašnje radosti nek se snište –
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.
Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, bože ne molim za sreću, za radost, za
slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.
Čuvate li vi vaše ljubavi, “zaključane” na nekom vašem posebnom mestu?
