Lično, Priče

Priča 2: Vino, čokolada i ona

Nastavio je Petar da viđa Jelenu. Njihova avantura se nije završila te prve noći, kada su zajedno uživali u crvenom vinu, njihovom omiljenom.

Pamtio je sve vezano za nju.

Uz posao koji ga je okupirao, svaki dan je nosio novo uzbuđenje, očekujući nju da vidi.

Posao u kompaniji je postao rutina. Radio ga je veoma dobro, nije očekivao neku povišicu za svoj rad. Imao je dobru ekipu tu i bio je srećan.

Onaj drugi, vinski posao je trebao da se dogodi. Čekao ga je, čekao je svoju priliku, mogućnost da svoju radost podeli sa nekim.

Jelena je radila stalno prvu smenu i Petar je mogao lako da se organizuje za viđanje sa njom. Imali su običaj da se sastaju kod nje u stanu, da bi imalo malo više slobode. Petar nije imao svoj stan, delio je svoj životni prostor sa cimerima, pa je bilo malo nezgodno imati neku privatnost.

Nije bilo nekog striktnog dogovora oko viđanja, jednostavno su tempirali dane kada Petar nije bio zauzet treniranjem do kasno u noć. Svakodnevno viđanje u kompaniji gde su radili donosilo je sve više i više varnica između njih dvoje. Petru je bilo teško da sakrije svoja osećanja prema Jeleni.

Bližio se kraj radnog vremena i direktor sektora gde je ona radila je već napustio kancelariju, ostavivši Jelenu da završi započete poslove za taj dan. Petar je ušao u kancelariju i zatvorio vrata za sobom. Morao je da se uveri da je Jelena sama.

„Gde su ti koleginice?“, upita Petar onako radoznalo, „Sama si?“.

„Da. Izašle su i one da završe nešto u gradu pa će se vratiti za pola sata, taman pred kraj radnog vremena.“, reče Jelena i nastavi: „Zašto pitaš Petre, šta ti se mota po glavi?“.

Petar onako uzbuđeno priđe stolu, obrazi mu pocrveneše u trenutku.

„Znaš, imam nešto da ti kažem.“, reče on Jeleni. „Molim te, ustani, hoću da ti šapnem na uvo.“

Hteo je da mu bude blizu, da je zagrli, poljubi. Želeo je da iskoristi priliku koja mu se u tom trenutku pružila.

Ona je ustala, stala kraj stola i rekla: „Pričaj maleni, šta ti je na pameti!“.

Nije mogao više da izdrži, srce je htelo da mu iskoči iz grudi. Pružio je svoj korak i od jednom se stvorio ispred nje i njenog stola. Desnom rukom je obgrlio oko struka i privukao sebi.

Nagnuo se nad njenim vratom i tiho progovorio: „Moja si. Ne puštam te.“

Jelena onako zbunjena, ustuknu iz njegovog naručja. „Puštaj me luđače jedan, uće neko u kancelariji, videće nas!“, reče ona. Poljubila ga je jednom i pokazala prstom ka vratima. „Idi, videćemo se večeras, budi strpljiv, neću nigde pobeći.“

Izjurio je iz njene kancelarije. Otišao je da pospremi svoje radno mesto i da privede svoj radni dan kraju.

Trening je počinjao oko šest popodne i žurio je da stigne na njega. Mislio je na nju. Za svojih 10ak godina bavljenja sportom nikad nije kasnio na trening, ali taj dan je bio čudan.

Iščekivanje. Lupanje srca.

Dugo se bavio sportom i on mu je služio kao „opuštanje“ od svakodnevnog stresa i ludila. Valjda ta navika koju je stekao bila mu je potrebna. Nije mu bilo lako taj dan.

Trening je imao svoju težinu, ali ne toliko veliku da mu zasmeta i da ima osmeh na licu.

Posle završenog treninga razmišljao je o Kaberneu. Želeo je da pronađe opet svoje omiljeno vino i da ga ponese kod Jelene. Javila mu se ideja. Probaće da je iznenadi.

Otišao je u veliki super market u blizini zgrade gde je živeo. Imali su veliku vinsku sekciju sa vinima iz celog sveta. On je tražio samo jedno vino, jednu bocu, jedan Kaberne. Od skoro njegova omiljena vinarija imala je tu svoj kutak, u tom super marketu. Susretao je stalno komercijalistu koji je radio za tu vinariju pa su stalno diskutovali o crvenom vinu, o tom Kaberneu. Kako ga piti, sa čim ga upariti, da li ga treba dekantirati i slično. Nikad mu nisu bili dosadni ti razgovori.

Jedna boca crvenog vina, spremna i zapakovana. Pronašao je i dve odgovarajuće čaše za vino. Mislio je u sebi: „Da, to je to. I još samo jedan sastojak i …“

Odšetao je do dela gde su se nalazile čokolade. Male i velike. Bele i crne. Uz Kaberne je išla tamna crna čokolada, pa je uzeo neku belgijsku koju je probao ranije. Savršeno uklapanje.

Dok je devojka na kasi pakovala vino, čaše i čokoladu, njegovo srce je opet počelo da lupa kao ludo. Zamišljao je scenu u glavu. Jelena i on. Vino i čokolada. Noć i jutro.

Seo je u taksi i uputio se na drugi kraj grada gde je ona živela.

Kaberne i čokolada u jednoj ruci, a čaše u drugoj.

Zakucao je na vrata njenog stana.

„Uđi, otvoreno je.“, čulo se sa druge strane.

Petar je ponovo zakucao na vrata.

Vrata su se polako otvorila i Jelena se pojavila iza njih.

Bela providna haljina odavala je Jelenino golo telo.

Njene krupne oči su ga hipnotisale, dok je stojao na pragu njenog stana.

„Budalo mala, divan si.“, reče ona i uvuče ga unutra.

„Stvarno si nešto, znaš li to?! Tvoje srce je veliko i divno.“, tiho nastavi Jelena.

„Uzeo sam tvoje (naše) omiljeno vino, malo čokolade da zasladimo ovaj trenutak.“, reče Petar polako otvarajući bocu vina. Naučio je sve što treba, kako da ga otvori i kako da ga sipa u čaše.

A Jelena ga je gledala onim njenim divnim krupnim očima, tiho uzdišući…

Vino, čokolada i ona

Iako je noć bila topla, Kaberne je klizio niz grlo, ostavljajući u ustima aromu kupine i crne ribizle… Znao je da će parče crne čokolade odlično ići sa ovim, te je odlomio deo čokolade i stavio na njene pune crvene usne.

„Uzmi, probaj, uživaj. I ja ću, ali sa tvojih usana!“

Uz svaki gutljaj vina, jedna kockica čokolade i poljubac. Onaj francuski, kao iz filma.

Tu noć je proveo kod nje. Nije se odvajao od nje. Uživali su jedno u drugom, gužvajući belu svilenu posteljinu.

Dočekivali su zore i jutra narednih 3 meseca.

Jednog dana Jelena je odlučila da prekine. Sve.

Dobila je posao u novom gradu i nije želela da ima nikakvu obavezu prema Petru.

Bila je devojka od karijere, spremna da žrtvuje svoj dosadašnji život. Nije to znao, mislio je da će oduvek biti tu, pored njega, u tom istom gradu.

Videli su se poslednji put u njenom stanu, pred kraj jednog od najtoplijih meseci te godine.

„Nisam htela da se ovo završi ovako. Ti si… Ti si zaista jedna divna zver koju je trebalo samo ukrotiti, dati mu malo snage…“, govorila je tiho.

„Znam, nisam verovao da ovo može da se desi. Bićeš tu, u drugom gradu. Razumem te.“, Petar je govorio dok je stojao na sredini njene sobe. „Verujem da ćeš uspeti, osećam to. Nema veze što ja neću biti tu, želim da si srećna.“

Bile su to poslednje reči koje je Petar uputio Jeleni.

Prišla mu je, zagrlila i rekla: „Hvala ti. Hvala što si dozvolio da ja budem ja.“

Poljubila ga je poslednji put.

Okrenuo se ka vratima i laganim korakom izašao napolje.

Dok je tražio taksi, samo je mislio o njoj.

„Nisam je povredio, nisam. Znam da želi da uspe u tom drugom gradu, znam. Nije ona bila zadovoljna poslom ovde. Htela je više!“, tešio se Petar.

„Boli, proći će.“